Confession

Autor vukpanonski76 | 12 Jul, 2018

    Kad čovek ili čovečica krene da piše nešto lično i intimno, namenjemo manje više svakom (što je samo po sebi šizofrenija u najavi), on ili ona obično nema utisak da radni nešto loše i pogrešno. Loše svakako ne radi, nikome neće spasti glava sa ramena ako sazna da ste dobili menstruaciju, da su vam gaćice pune sluzi jer vam se neko dopao, da neutešno ronite suze za nekim koga ćete odjebati posle dve nedelje jer vas kulira na fejsu, ili šta već...

    Možete da se ispovedate do mile volje, ali čemu to? Ja se nikad nisam ispovedio čak ni u crkvi. Na to sam prećutno ponosan. U mojoj krvi još uvek rovari slava Peruna i kult predaka... Pa mi popova ni malo nije žao. Ništa dobro nije došlo sa Bliskog istoka, niti dolazi... 

    Tek kad čovek krene da čita sva ta cmizdrenja, nedostajanja, petparačka nagađanja šta on ili ona radi baš sad (možda kenja, dok ti nižeš stihove), i propratna osećanja koja neće trajati duže od vaučera za popust od 10% na baštenske stolice...

    Ja sam skeptičan po pitanju otvaranja duše pred ljudima, pogotovo u Srbiji. Shvatio sam i zašto to nije mudra odluka. Ne želim da je obrazlažem u detalje, ali shvatio sam... Imam neku teoriju koja možda nije na prvi mah logična ali... većina ljudi u Srbiji je oštećena. Pogotovo ovi sa dužom kilometražom. Ili su pukli pa ne mogu da saberu dva i dva, ili preživljavaju na kompleksu više vrednosti. 

    Naravno ni jedni ni drugi toga nisu svesni, način na koji ljudi rezonuju u uređenim društvima je neopisivo drugačija od rezovanja ljudi u Srbiji. Da prevedem na srpski, ljudi vi ste u kurcu do balčaka...  Naravno, kurac je samo delimično problem. Jer neki ga i žele, baš do balčaka. Da imaš da razdeliš deset kostima majmuna, našao bi i deset budula koje bi se rado obukle u to... Šta da se radi, nismo svi isti. I nemamo iste potrebe.  

    Dobro je dok se drugi blamiraju, to je dragoceni transfer blama. Kratak, doduše. Umesto da pošalješ jebenu poruku osobi na koju se to odnosi, ti turaš svoje intimne refleksije pod nos anonimusima koji će delimično pročitati šta imaš da kažeš dok češu genitalije i jedu na brzaka smandrljani sendvič... 

    Poražavajuće. Ne treba mi nikakav privatni život ako je sveden na tako nešto. Nauči jbte da ćutiš malo. Da nakupljaš u sebi sreću, tugu, nadu... da razmišljaš, primećuješ i upoređuješ, dane, sate, ljude i osećanja. Oživi taj unutrašnji život, nije sve napolju i u tuđim očima. Najbolji prijatelj kog tražiš ceo život si ti!

    Pomiri se sa tim da neka divna razmišljanja i osećanja jednostavno moraju i treba da te ushite, poprave ti dan, osmeh, i onda odu niz vodu, bez reči, bez pomena... ponekad i u zaborav. 

    Ne deli bednik sve, jer po definiciji nema mnogo. Deli onaj ko nije naučio da živi sa sobom. U svojoj tišini. U paklu svojih greški i raju svojih uspeha. Deli se sve jer smo se navukli na eksternu validaciju, makar i prećutnu. Skidaj se sa tog sranja... Budi malo čovek koga ne razumeju, ne poznaju i ne primećuju, dobro je za odrastanje. Bez odrastanja ti samo telo stari, a to je abnormalno. Namakni i nešto životne mudrosti,uz bore.  

    Nauči da budeš to. Ispovedaj se manje a osećaj više, i ćuti više. Zahvalićeš sebi kada konačno ućutkaš sujetu koja kao kurčeva glava reaguje na svaku glupost, na svaki nadražaj. Život je više i od taktilnih nadražaja. Pa se ne povodi kvantitetom toga, jer to nije srž njegove vrednosti. Ali, i o tome se uglavnom ćuti.