Lepota stihova

Autor vukpanonski76 | 9 Avg, 2018

    Od malih nogu sam se divio dobro napisanoj pesmi, koja do tančine sažme u par skokova ono za čime drugi pešače kilometrima. Kroz kratku prozu, esej, roman u pokušaju... Pesme su danas trivijalna pojava, ne dotiču više ljude kao nekada. I svakako nisu povod za revolucije i buđenje naroda, kao do pre samo vek ili dva. Kada je pesma bila nešto od čega krv vri, vilica trne a leđa se, bezbroj puta udarana kundacima ipak neposlušno i prkosno uspravljaju... 

    Mi danas, u ovom bednom veku tužibaba i slabića, anestetizovani smo idelizovanim reklamama za pivo, hajkom i terevenkom. Za to još imamo čula, ostalo je kanda utrnulo. Takvi im trebamo, ostalo je nepodobno. Ko još nije postao NWO zombi, verovatno to dobro krije. Jer danas se čovečnost skriva temeljnije nego s kime bi se valjao po postelji, a s kime ne bi. Ljudi su počeli rutinski da gledaju jedni na druge kao ulični psi na bifteke u mesari u koju su banuli s ulice...

    Ta gubava duhovna beda, s to malo elementarnih sloboda koje im još nisu oduzete, željna besmislenog kačenja i dokazivanja, ti mediokriteti, ti nerealizovani deprimirani talenti, neiživljeni, osušeni od briga i žaljenja, uplašeni, besni, razočarani svim i svačim sa razlogom ali i sa osećajem za preterivanje u svemu... Drpaju jedni drugima telesa sa niskim ili nikakvim kriterijumima, trljaju se jedni o druge, traže tu nešto, dokazuju sebi i drugima nešto, ali duša im kopni, odumire... 

    Neće ona da ima ništa s tim, sve je božansko u njoj pogaženo, obesmišljena joj je svrha na zemlji. Kumovanjem sa svim što je od sveta, i samo od sveta. Poezija danas prkosi duhom i podseća na to posrnuće, bar one retke koji joj još odvajaju neko vreme. Danas shvatam da ono čime su te kljukali dok si bio dete, biće ti zaštitni omotač kasnije u životu. Greota što me bolje nisu terali da čitam, jer voleo sam da verujem da jedino živa reč ima neki autoritet. Ostalo nosi vetar, pojedu moljci.

    Danas verujem da bolje nisam mogao pogrešiti, potrefio sam suprotno od suštine. Bejah mlad... Kad slušam Mikine stihove, uviđam ono što i ne bih želeo da delim. Ni o sebi ni o drugima, ni sebi ni drugima. Shvati i ti ponešto, pa ćuti o tome... Jer to i nisu formulisane misli, više je nešto što čuči u nekom budžaku svesti i trpeljivo uviđa da će u tom stanju možda i ostati dok ne potrošim svoje vreme. A Mika on i dalje gromoglasno progovara iz nepostojanja kao nekakavo božanstvo grmljavine, vizionarski, slikovito, upečatljivo i svevideće  čak i kroz tuđa usta, kao pravi vođa lutalica i seni pesnika posejanih i požnjevenih na ovoj ledini... 

    Samo je on taj vođa pesnika širinom svoje duše, koji je iz topline majčine tmine umazan toplom krvlju porodilje pošao na dalek i neizvestan put u legendu, na koji se kreće detinjim puzanjem a stiže ogrnut samrtnom posteljom, to je put od čijih magli većina zazire, trčkara nazad kad na njemu misli da je zalutala i utočište sebi traži u svetini i sebi sličnima... On je taj vođa pesnika, koji je bez osvrta preko ramena zagazio i prešao Dizdarevu modru reku, ostavio nas ostale na obali kao pokisle, da nagađamo, da se sećamo, da tražimo smisao, inspiraciju, makar pouku...

    Jer imaš samo neko vreme da budeš čovek, a večnost da o svemu temeljno porazmisliš. Da premotavaš svoje filmske trake dok ti ne ponestane sujete, da vidiš sve tako dirljivo sitno i ranjivo na dlanu jednog isečka vremena u kome si se obreo, a sebe kao tek jednu tačku u prolaznosti svega tog...