Prošlo vreme

Autor vukpanonski76 | 10 Avg, 2018

    Dobijam neobičnu satisfakciju da o nekim stvarima i okolnostima u mom životu, razmišljam i govorim polako sve više i više u prošlom vremenu.Tako svesno neke okolnosti ribam iz svog života kao fleke, dok ne izblede dovoljno da na njihovo mesto dođe nešto drugo. Nešto osetno bolje... 

    Tri je preduslova, do tačke bez povratka. Prvu od tri bi trebalo da rešim do kraja godine. Radim na tome vredno. Jer sam sam, u neku ruku gotov. Ovde, moj zadatak je završen. Sazreo sam dovoljno i znam dovoljno, nema svrhe više da prećutkujem rutinske uvrede i te male pičkaste znake nepošotovanja iz puke navike... Nemam ništa da naučim tu gde jesam, samo sam zgađen i želim da odem. shvatam čega smo taoci. I kako se to odražva na generalno stanje. To ćutanje je ogromna sramota... Ali u suštini nije moj problem. Moje ruke su čiste, moja savest je čista. 

    Ja stvaram svoju realnost, merkam džombe na putu i tražim poluge kojima ću da ih odguram u provaliju... ja vidim neku perspektivu za sebe. Kao kada iz autobusa koji se pokvario Bogu iza nogu, kao u proviđenju jedini primetiš taksi koji dokono čeka mušterije preko puta... 

    To je tvoja prilika, nebo ti je poslalo taj auto. Kreni...    

    Baci kartu koja više ne vredi ništa, kao što ni autoprevoznik ne vredi ništa, kao i putnici koji misle da će njihovim histerisanjem autobus naprasno početi da radi... Okončaj tu kakofoniju proseravanja i coktanja u prazno, napusti svoje sedište i izađi napolje, taksi te čeka... 

    Svet je tvoj, čoveče.